Jugoslovenska ekspedicija na Mont Everest (JAHE VII) organizovana je u proleće 1979. god. Imala je dva cilja: prvi jugoslovenski uspon na najviši vrh sveta Mont Everest (8848 m.) i ispenjati novi smer po dugom, tehnički zahtevnom i snažnim vetrovima izloženom zapadnom grebenu. Nakon brojnih pokušaja i nesreća raznih ekspedicija ovaj je smer stekao epitet himalajskog problema br.1. Međutim, završetkom ekspedicije dobio je naziv – jugoslovenski smer. Jugoslovenski državni vrh ovaj uspon proglasio je najvećim uspehom jugoslovenskog sporta do tog vremena.
Od 190 alpinista nakon tri temejne višemesečne provere mogućnosti svakog ponaosob, uslove su ispunjavali četrdesetorica a odabrano je njih 24. Pripreme su trajale pune 2 godine i toliko ozbiljne, da je izgledalo kao da se planira vojni pohod. Svi su morali da naučie engleski, svačiji psihički profil je morao biti idealan, svi fizički zdravi, popraviti zube, ali i kreirati specifičnu opremu, kao što je bila ručna žičara, jer nije bilo da se kupi. Istovremeno je trebalo obezbediti finasije, vize i mnogobrojne dozvole.
Pet članova ekspedicije (Škarja, Belak, Marenče, Robas, Zaplotnik) otišli su godinu dana ranije, kako bi sve izvideli, proverili, dogovorili i postavili bazni logor na 5.300 metara visine. Istovremeno je otkriven relativno siguran prilaz prevoju Lho La
Oprema je iz Ljubljane kamionima dopremljena do Rijeke. U riječkoj luci na brod je utovareno 18 tona opreme: preko 10 km alpinističkih konopaca, 350 m visećih i aluminijskih merdevina, 40 šatora, 80 vreća za spavanje, 30 pari posebno izrađenih penjačkih cipela „gojzerica“, 500 vijaka i klinova za stene i led, više stotina litara kerozina i plina za kuvanje i skoro 4 tone hrane. Opremi je trebalo dva meseca kako bi preko indijske Kalkute i nepalskog Katmandua stigla do polazišta u planine. Putovanje je započelo 27. februara 1979. godine.
U ekspediciji su učestvovala 24 penjača, 2 lekara, 3 novinara i 20 Šerpasa. Vođa ekspedicije je bio iskusni himalajac Tone Škarja, lekari dr Evgen Vavken, glavni lekar ekspedicije, i dr Igor Tekavčič, a penjači su bili uglavnom iz Slovenije, njih dvadeset: Zvone Andrejčič, Stane Belak, Borut Bergant, Viki Grošelj, Tomaž Jamnik, Stane Klemenc, Franček Knez, Ivč Kotnik, Marjan Manfreda, Štefan Marenče, Vanja Matijevec, Dušan Podbevšek, Bojan Pollak, Roman Robas, Andrej Štremfelj, Marko Štremfelj, Jernej (Nejc) Zaplotnik, Jože Zupan. Iz Hrvatske su bili Vladimir Mesarić i Stipe Božić, a iz Bosne i Hercegovine Muhamed Gafić i Muhamed Šišić. Vođa Šerpasa je bio Ang Phu koji je Everest već jednom bio ispenjao, godinu dana ranije sa austrijskom ekspedicijom.
Opremu je punih 19 dana nosilo 750 lokalnih nosača sve do 6.000 metara nadmorske visine gde je na ledniku Khumbu postavljen bazni kamp. Svaki od 750 nosača nosio je teret od 30 kg, a alpinisti su nosili svoj lični prtljag. U baznom logoru na 5300 metara visine postavljeni su šatori i raspoređena oprema. U jednom šatoru nalazilo se bure u kojoj je bilo 60 kg dolarskih novčanica. Nosači su dnevno dobijali po 2 $. Danas je taj iznos do 30 $ po danu.
Između 29. marta i 6. aprila ekspedicija je fiksirala užad na padini između Baznog logora (5.350 m.) i oboda Lho-La (6050 m) sedla, i montirala ručni lift u dužini 200 m. Na taj način je transportovano oko 6 tona opreme. Zatim je podignut Kamp 1 koji se sastojao od šatora i snežnih jama u kojem je moglo boraviti 40 ljudi. Stepen težine uspona je iznosio između II i III, a poslednjih 150 metara između IV i V stepeni.
Između 7. i 14. aprila prikupljena oprema je preko ledene i kamene strane (težine IV) prebačena iznad sedla i osnovan je Kamp II (6.770 m.) sa 12 ležajeva. Do 18. aprila podigli su Kamp III (7.170 m.) 50 metara ispod jedne prepreke (Zapadno rame) i snabdjeli ga zalihama.
Jugoslovenska ekspedicija zaobišla je Zapadno rame, vratila se na greben i na visini 7.520 metara 27 aprila podigla Kamp IV takođe sa 12 mesta. Zatim je nastupilo olujno nevreme sa vetrom 150 km/h u trajanju od pet dana i kamp V podignut je tek 9. maja, na visini 8.120 metara.
Uspon su prvi pokušali Viki Grošelj i Marjan Manfreda. Puno vremena su izgubili tražeći put i zbog oštećenja na jednom od ventila boce s kiseonikom. Manfreda je skinuo rukavice nakon što se popeo preko visoke vertikalne granitne ploče na čijem vrhu je obesio uže, a kada ga je postavio video je da mora nazad – promrzle su mu ruke. Vratili su se u bazu, i za njih je uspon bio završen. Kasnije su mu amputirali prste, ali taj fiks je pomogao drugoj navezi da napreduje.
Druga naveza Podbevšek i Robas zbog loše vidljivosti promašila je pravac ka vrhu, ali je time pokazala pravi put ostalima.
Nakon 40 mukotrpnih dana na planini, 13. maja, po snažnom vetru i pri temperaturi zraka od -35°C krenula je naveza koju su činila braća Andrej i Marko Štremfelj i Nejc Zaplotnik. Marko je odustao od uspona zbog oštećenja ventila na boci s kiseonikom. Andrej Štremfelj i Nejc Zaplotnik takođe su kasnije imali probleme sa bocama, ali su izašli na Mount Everest u 13:51h, kao prvi jugoslovenski alpinisti.
Naredna dva dana padao je sneg, kovitlao je vetar i nije bilo moguće prema vrhu. Kad se vreme donekle primirilo, krenuo je navez u kojem su bili Stipe Božić, Stane Belak kao i Šerpas Ang Phu koji je tako postao prvi čovek koji je Everest popeo iz dva različita pravca. Kako su bila trojica u navezu, pa time i nešto sporiji, na vrh su izašli negde oko 14:30h, pa nije bilo dovoljno vremena za siguran silazak do Logora 4. i ostali su na otvorenom, na visini od 8.400 metara. To je inače bio i najviši logor kojeg je čovek preživeo bez šatora i spavaće vreće.
Sledećeg jutra, Šerpas Ang Phu se okliznuo. Pokušao je da koči cepinom, ali mu je ispao iz ruku i on se velikom brzinom otklizao niz kuloar dug 2000 metara na lednik Rongbuk. Pogibija prijatelja je jako pogodila članove ekspedicije pa su prekinuli sve aktivnosti u planini, i 21. maja napustili bazni logor. Članovi istorijske ekspedicije vratili su se u Jugoslaviju 26. maja 1979. godine.
Ekspedicija na Mont Everest i uspešan uspon prvenstvenim smerom uvrstili su dotad malo poznate jugoslovenske penjače na listu svetskih alpinista. Stipe Božić je kamerom snimao delove ekspedicije, pa je ova ekspedicija uveliko odredila njegov daljnji životni put kao režisera brojnih dokumentarnih filmova i emisija. Danas radi na Hrvatskoj radio televiziji i kao pripadnik Gorske službe spašavanja.
Andrej Štremfelj danas radi kao profesor fizičkog vaspitanja u srednjoškolskom centru Škofja Loka.
Stane Belak – Šrauf je poginuo pred Božić 1995. u lavini pod vrhom Mala Mojstrovka u Sloveniji.
Nejc Zaplotnik je poginuo 1983. u ledenom odronu koji se srušio sa južne stene planine Manaslu u Himalajima.
Nakon ovog uspeha država više nije imala interes da finansira alpinističke ekspedicije. Sledeće ekspedicije imale su republički i regionalni karakter.
Do današnjeg dana više niko nije stigao do kraja zapadnim grebenom, tim prvenstvenim smerom. Bugarska ekspedicija iz 1985. god. ponovila je najveći deo uspona, ali su pred kraj morali da promene smer i pređu na smer američkih alpinista
.